Mislim da nije u pitanju bila kuća... Nije ni klopa... Ni mokrinska dunja ('ladna)...Ni sjajni svirači sa izrazom beskrajne dosade na licu... Ali bilo je nešto tamo, na tom mestu...Neka atmosfera radosti.. Neke filozofske ravnodušnosti "kad već ne možemo ništa da promenimo - hajde da nam bude lepo"... I sve tako, nekako porodično... Blagonakloni pogledi domaćina, kao kad u goste dođe neko nespretno dete pa upropasti najbolji tepih, a domaćin kaže "u redu je".Komšinica nas ispratila flašom sveže pomuženog mleka... Moraću da se vratim na to mesto, među te ljude.
Srdjan Miletić, glumac
Kada sam video tu staru kuću pomislio sam da od toga neće biti ništa. Dolazeći na premijeru pozorišne predstave "Putujuće pozorište Šopalović" kojom sam bio oduševljen, taj prostor je dobio potpuno drugi oblik, delovao je nestvarno. Kada su mlade arhitekte iz Beograda pokazale arhitektonsko-građevinski projekat za adaptaciju postojećeg imanja, počeo sam u to da verujem. Ubeđen sam da će to biti veliko stecište kulture i turizma u Mokrinu.
Milenko Pavlov, glumac
Kroz otvorenu kapiju ulazimo u dvorište, gde nas već očekuju ljubazni domaćini.Posmatramo ogroman prostor kojim dominira stoletni orah, u čijem hladu je postavljen dugačak stari sto. Na stolu, ne mnogo mlađem od oraha, postavljeno jelo i piće. Da se putnici okrepe. Putnici koji će u narednih mesec dana postati stanovnici, i zaljubljenici u prelepo zdanje stare kuće, renovirane za neka nova vremena, i u neke nove svrhe. Ne zna se šta je lepše... da li ta kuća, sa prekrasnom verandom... ili orah... da li podrum... česma... da li propratni objekti kojima ni ime ne znam... ili, možda, ukusno odnegovan cvetnjak...... povrtnjak... višnja... sto... kruška... Uz rakiju, mokrinski gulaš i salatu od povrća ubranog iz njihove bašte, skupljamo utiske i osećamo strah (bar ga ja osećam) da li će predstava zbog koje smo došli, moći, makar približno, da odgovori na čarobni ambijent u kome će biti porođena. Uz dosta smeha, muke, radosti i znoja, kraj avgusta dočekasmo sigurni, i spremni da ushićeno, i s ponosom, istrčimo pred publiku. Verujem, a nadam se, dragi naši domaćini, da ste i vi istog utiska, da smo, zajedničkim snagama, željom i voljom uspeli da lepoti podarimo lepotu. Zahvaljujem Mokrinu i Mokrinčanima... zahvaljujem svim svojim saradnicima... zahvaljujem domaćinima... i nadam se da su „Šopalovići“, i ne samo oni, valjan razlog da se što pre vidimo, i krenemo u susret nekim novim ostvarenjima. I druženjima.
Neša Gvozdenović, reditelj
Na radost vašu i našu!
©2009 terra panonica. All rights reserved
